Најава да ће средином наредне године почети уклањање старог трамвајског моста и изградња Новог савског моста постаде нова тема за доконе критичаре промена у нашем граду. Шта би друго и радили пошто су изгубили битку коју су водили против „Београда на води”, јер се граде и усељавају зграде, праве нови булевари, уређују обала и фасаде и рађа нови парк. Зато се сада баве старим трамвајским мостом, хотелом „Бристол” и Савском поштом.

Стари трамвајски мост случајно се нашао у Београду. То је типични „индустријски” мост какве је производила нацистичка Немачка како би у освојеним земљама, којима је у рату била уништена инфраструктура, омогућила несметано кретање своје војске. Београд је у априлском рату 1941. године остао без свих мостова. Немци су водили рачуна да их не оштете у бомбардовању Београда јер су им били потребни за војне јединице, али их је зато уништила Војска Краљевине Југославије у повлачењу како би успорила напредовање нациста. Уништавање Старог железничког моста, Моста краља Петра, данас Панчевачки мост, као и Моста краља Александра, данас Бранков мост, у ноћи између 10. и 11. априла 1941. године није спречило Вермахт да заузме Београд. Тако су Немци били приморани да донесу монтажни мост како би премостили Саву, јер је Београд значајно саобраћајно чвориште важно за кретање по Балкану. Ова грађевина требало је да премости Тису код Жабља, али је растављена на делове и донета на обалу Саве. Нацисти су мост пустили у саобраћај 1942. године и дали му име Мост Еугена Савојског. Избор имена говори да су водили рачуна о осећањима локалног, иако покореног, српског становништва. Еуген Савојски, на челу хришћанске војске, освојио је Београд 1717. године и протерао Турке. Мост је постављен за шест месеци, а подлога је била дрвена. Преко моста нису само прелазили Немци, већ и српске избеглице из Срема и Земуна, које су нацисти доделили марионетској Независној држави Хрватској са причама о усташким покољима и зверствима над српским становништвом. Пошто је мост оштећен у савезничком бомбардовању 1944. године, Немци су морали да га оспособе како би могли да пребацују трупе у овај део Европе. Тако је ова конструкција која је имала дрвене делове (и данас су стубови који се налазе у реци од дрвета) постала железнички мост!? Локомотива није могла да прође преко моста, али су се Немци досетили да композиција дође на једну страну моста, а да потом вагони, један по један, буду гурани трактором на другу страну моста где би се поново склопила композиција и са новом локомотивом која би чекала на другој страни обале наставили пут. Недуго затим, током битке за ослобођење Београда, Немци који су се повлачили одлучили су да униште овај мост. Миниран је и требало је да буде срушен у ноћи између 19. и 20. октобра 1944. године када се последња немачка јединица повуче из Београда како би Вермахт успорио напредовање Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије. Успели би да храбри учитељ Миладин Зарић није пресекао каблове који су требали, по немачкој идеји, да активирају експлозив и да сруше овај мост. Мост је коришћен после Другог светског рата, али су дрвене плоче потпуно иструлиле па је почетком шездесетих година постао пешачки јер је било опасно да се прелази преко њега. Тако је било до 1969. године када је прво постављен асфалт, а недуго затим и трамвајске шине. Обнављан је још једном 2007. године.

Развој Београда захтева да на месту старог трамвајског моста буде изграђен Нови савски мост који ће имати шест саобраћајних трака, трамвајске пруге и бициклистичке и пешачке стазе. Постојећи београдски мостови нису довољни за нормално одвијање саобраћаја у граду у коме је само прошле године регистровано скоро 50 хиљада нових аутомобила. Како би Нови мост био у пуној функцији биће уређен Земунски пут са шест трака, а са друге стране код садашње аутобуске станице градиће се Градски тунел који ће повезати Саву и Дунав, односно Карађорђеву и Булевар деспота Стефана. Тако ће се од Тошиног бунара до Панчевачког моста стизати за петнаестак минута, а саобраћај у центру Београда биће смањен за 14 одсто. Место на коме ће се налазити Нови савски мост једино је у центру града где није потребно рушити куће и градити нове приступне саобраћајнице, чиме се смањују трошкови. Рецимо, када је грађен Мост краља Петра срушено је више десетина кућа у старом делу града и изграђена нова приступна саобраћајница коју данас зовемо Бранковом улицом. Ред би био да Нови савски мост понесе име Владе Илића, легендарног градоначелника Београда који је у свом мандату саградио два моста. Стари трамвајски мост биће растављен на делове, како је и донет пре 76 година, рестауриран и постављен на ново место. Повезаће новобеоградске блокове и Аду Циганлију и служиће као пешачко – бициклистички мост. Омогућиће да грађани Новог Београда и Земуна лакше долазе на Аду, растеретиће се Мост на Ади и улаз на Аду Циганлију из Радничке улице. Биће то тренутак да овај мост добије име по учитељу Миладину Зарићу, свом спасиоцу из 1944. године. Тако ће овај привремени мост, случајно залутао у ратном вихору у наше град, коначно добити своје трајно и заслужено место на новој локацији где ће сходно својој конструкцији и капацитетима бити намењен пешацима и бициклистима. Као што је 1942. године био једини мост који је спајао две обале Саве тако ће сада повезати Нови Београд и Земун са Адом Циганлијом што је деценијски сан грађана који живе у овом делу Београда. Иначе, ту где сада постављамо стари трамвајски мост, Ђилас је планирао гондолу која би повезивала Кошутњак, Аду и Нови Београд. Гондолу није направио али ми то не смета да сада напада пројекат гондоле која повезује Ушће и Београдску тврђаву која ће, за разлику од његове, бити изграђена. Ми смо се ипак одлучили за мост. И тако ће нешто што је било привремено постати трајно као што ће Нови савски мост са Градским тунелом бити трајно решење за развој Београда, саобраћај и изазове 21. века. Будућност Београда сада се планира на чврстим темељима на не импровизацијама како се радило деценијама уназад. Баш онако како Председник Вучић поставља чврсте темеље нове Србије решавајући проблеме који нас оптерећују читав век.